Editing Censorship Sucks

Винстон престаде да пише, делом зато што га беше ухватио грч. Није знао шта га је то нагнало да истресе овај низ бесмислица. Но чудно је било то што му се, док је писао, у глави осветлила једна сасвим различита успомена, и то до те мере да се осетио способним да је пренесе на папир. Управо је због тог догађаја, схвати он у том тренутку, и био наједном решио да оде кући и почне писати дневник.

То се десило тог јутра у Министарству, ако се за нешто до те мере небулозно може рећи да се заиста догодило.

Било је скоро једанаест нула-нула, и службеници архиве, где је Винстон радио, већ су довлачили столице из својих собичака и смештали их у средину сале, наспрам великог телекрана, припремајући се за Два минута мржње. Винстон је управо седао на столицу у једном од средњих редова кад један човек и једна девојка, које је познавао из виђења али с којима није никад разговарао, неочекивано уђоше у салу. Девојку је често сретао по ходницима. Није јој знао име, али је знао да је радила у одељењу прозе. Вероватно — пошто ју је понекад виђао са рукама прљавим од уља и француским кључем у руци — вероватно се бавила каквим механичарским послом на једној од машина за писање романа. То је била девојка поноситог изгледа, од око двадесет седам година, густе црне косе, пегавог лица и брзих, спортских покрета. Струк јој је неколико пута обавијала танка скерлетна ешарпа, амблем Омладинске лиге против секса, притегнута таман толико да истакне диван облик бокова. Винстон ју је замрзео од првог виђења. Знао је зашто. Мрзео ју је због атмосфере терена за хокеј, хладних тушева и опште моралне чистоте коју је успевала да шири око себе. Мрзео је скоро све жене, особито младе и лепе. Увек су управо жене, и то најпре оне младе, биле најбиготније присталице Партије, гутачице парола, шпијунке-аматери и разобличитељке неортодоксних схватања. Но ова му се девојка чинила опаснија од већине других. Једном му је, кад су се мимо ишли у ходнику, добацила кос поглед који као да је продро у њега и за тренутак га испунио црним ужасом. Чак му је пало на памет да је она можда агент Полиције мисли. То је, додуше, било мало вероватно. Но он је и даље увек осећао чудну нелагодност, у којој је било и страха и непријатељства, кад год би се она нашла у његовој близини.

Човек се звао О'Брајен. Био је члан Уже партије и заузимао неки положај толико важан и удаљен да је Винстон имао само бледу представу о његовој природи. Гомила се, видевши како се приближава црни комбинезон члана Уже партије, беше утишала за тренутак. О'Брајен је био висок и крупан, дебелог врата и грубог, расположеног, бруталног лица. И поред застрашујућег изгледа, имао је извесног шарма у понашању. Умео је да подиже наочаре покретом који је на неки чудан начин обезоружавао — на неки чудан начин, неодређено, одавао културу. То је био покрет којим би, да су ичије мисли ишле тим правцем, подсећао на племића из осамнаестог века како нуди саговорника својом бурмутицом. Винстон је О'Брајена видео десетак пута за скоро исто толико година. Осећао је да га овај дубоко привлачи, и то не само супротношћу између својих културних манира и боксерске грађе. Посреди је далеко више било Винстоново потајно уверење — или чак не ни уверење но просто нада — да О'Брајенова политичка исправност није савршена. Нешто на његовом лицу неодољиво је наводило на ту мисао. С друге стране, можда му на лицу није била исписана неисправност, него просто интелигенција. Било како било, одавао је човека с којим би се могло лепо разговарати ако би се нашло начина да се телекрану подвали и с њим остане насамо. Винстон није никад учинио ни најмањи напор да провери своје нагађање; уосталом, није имао ни начина да то уради. Уто О'Брајен баци поглед на свој ручни сат, виде да је скоро једанаест нула-нула, и очигледно реши да за Два минута мржње остане у архиви. Он се смести у истом реду у коме је седео Винстон, два-три места удаљен од њега. Између њих је седела нека ситна женица пепељасте косе која је радила у канцеларији до Винстонове. Црнокоса девојка је седела одмах иза ње.

Следећег тренутка са великог телекрана у дну сале груну одвратан, шкрипав звук, као од какве огромне неподмазане машине. Од тог звука су трнули зуби и кострешиле се длаке на потиљку. Мржња беше почела.

Као и обично, на екрану се појавило лице Народног непријатеља, Емануела Голдштајна. У публици се овде-онде зачуше звиждуци. Женица пепељаве косе огласи се циком страха помешаног са гађењем. Голдштајн је био ренегат и издајник који је некад давно (нико се тачно није сећао када) био један од највиших партијских руководилаца, скоро једнак Великом Брату, а онда се почео бавити контрареволуционарним активностима, био осуђен на смрт и мистериозно побегао и нестао. Програми Два минута мржње мењали су се из дана у дан, али није било ни једнога у коме главна личност није био Голдштајн. Он је био први издајица, први који је укаљао чистоту Партије. Сви каснији злочини против Партије, све издаје, саботаже, јереси, скретања, потицали су непосредно из његовог учења. Он је још био жив, незнано где, и још увек ковао своје планове: негде с оне стране мора, под заштитом својих страних господара, а можда чак — како су се понекад проносиле гласине — скривен и у самој Океанији.

Винстонова дијафрагма се беше згрчила, Кад год би видео Голдштајново лице сколила би га мешавина болних осећања. То је било уско јеврејско лице, са огромним чупавим ореолом седе косе и брадицом испод доње усне — лице бистро, а ипак некако само по себи одвратно, са неком сенилном недотупавношћу у дугом танком носу при чијем су врху чучале наочари. Било је налик на овчју главу; нечег овчјег је било чак и у гласу. Голдштајн је на екрану управо вршио свој отровни напад на доктрину Партије — напад толико претеран и покварен да би га и дете могло прозрети, а ипак таман толико прихватљив да човека испуни бојазни да би се неко мање паметан могао још и преварити њиме. Он је вређао Великог Брата, нападао диктатуру Партије, захтевао да се са Евроазијом сместа закључи мир, заступао слободу говора, слободу штампе, слободу збора и договора, слободу мисли, хистерично узвикивао да су револуцију издали — и све то у брзом говору пуном вишесложних речи који је био својеврсна пародија на уобичајени стил партијских говорника и чак садржао новоговорске речи — чак и више новоговорских речи но што је било који члан Партије нормално употребљавао у стварности. А цело време, да не би ко макар за тренутак посумњао у стварност коју су Голдштајнове фразе сакривале, иза његове главе се на екрану видела бескрај на колона евроазијске војске у маршу — строј за стројем снажних људи са безизразним азијатским лицима који су се приближавали све до саме површине телекрана, а затим нестајали да на њихово место дођу други, потпуно слични њима. Тупи ритам војничких цокула сачињавао је позадину за Голдштајнов блејави глас.

Није прошло ни тридесет секунди Мржње, а од половине гледалаца се почеше отимати неконтролисани повици гнева. Самозадовољно овчје лице на екрану и страхобна снага евроазијске војске иза њега били су неподношљиви; сем тога, призор Голдштајновог лица, па чак и сама помисао на њега, аутоматски су производили страх и бес. Као предмет мржње, он је био сталнији него било Евроазија било Истазија, пошто је Океанија, кад је била у рату са једном од ових сила, обично била у миру са другом. Но чудно је било то што, иако су Голдштајна сви мрзели и презирали, иако су сваког дана и хиљаду пута дневно на говорницама, на телекранима, у новинама, у књигама, његове теорије биле побијане, разбијане, исмеване, показиване очима јавности да се види каква су бедна блебетања биле — што упркос свему томе његов утицај као да није уопште опадао. Увек је било нових шупљоглавих жртава које су само чекале да их он заведе на погрешан пут. Није пролазио ниједан дан а да Полиција мисли не раскринка неког од шпијуна и саботера који су радили по његовим упутствима. Он је био командант огромне тајанствене војске, подземне мреже завереника који су се зарекли да оборе државни поредак. Она се наводно звала Братство. Такође су се шапатом проносиле гласине о некој страшној књизи, зборнику свих јереси, чији је аутор био Голдштајн и која је илегално кружила. Није имала наслова. Кад се причало — уколико се уопште и причало — о њој, говорило се једноставно она књига. Но за тако шта се сазнавало само преко неодређених гласина. Ни Братство ни она књига нису били тема о којој би било који члан Партије радо разговарао. У другом минуту Мржња нарасте до помаме. Сви су поскакивали на столицама и викали из свег гласа не би ли како надјачали одвратни блејави глас који се чуо са екрана. Она женица пепељасте косе била је сва поруменела, а уста су јој се отварала и затварала као у рибе на суву. Чак је и О'Брајеново грубо лице било подливено крвљу. Он је седео веома усправно док су му се снажне груди надимале и подрхтавале, као да се одупире нападу таласа. Црнокоса девојка иза Винстона беше почела да узвикује на сав глас: „Свињо! Свињо! Свињо!”; она наједном дохвати тежак речник Новоговора и баци га на екран. Речник удари Голдштајна по носу и одбаци се: глас је и даље неумољиво терао своје. У једном луцидном тренутку Винстон се затече како и сам виче заједно с осталима и жестоко удара петом у пречагу своје столице. Код Два минута мржње стравично је било то што човек није био примо раван да се претвара; напротив, било је немогуће не учествовати. У року од тридесет секунди више није било потребно претварати се. Одвратна екстаза страха и осветољубља, жеља за убијањем, за мучењем, за разбијањем туђих лица маљевима, почела би да струји кроз целу групу као електрицитет, претварајући човека и против његове воље у лудака који се кези и вришти. Па ипак је тај бес био апстрактна, неусмерена емоција која се могла скренути с једног предмета на други као пламен ацетиленске лампе. Тако је у једном тренутку Винстонова мржња била управљена не на Голдштајна него, напротив, на Великог Брата, Партију и Полицију мисли; у таквим тренуцима он је био свим срцем уз усамљеног, исмејаваног јеретика на екрану, јединог заточника истине и логике у свету лажи. Но ипак би одмах следећег тренутка био уједињен са људима око себе и тада би му се чинило да је све што се каже за Голдштајна истина. У тим тренуцима се његова потајна мржња према Великом Брату претварала у обожавање, и Велики Брат се уздизао, непобедиви, неустрашиви заштитник, који се као стена одупире азијским хордама; Голдштајње тада, и поред своје усамљености, своје беспомоћности, и сумње која је наткриљавала и само његово постојање, постајао мрачни бајач, способан да голом снагом свога гласа разори сву конструкцију цивилизације.

Било је чак могуће, у неким тренуцима, свесно усмеравати своју мржњу. Одједном, са жестоким напором с којим спавач у кошмару отрже главу од јастука, Винстон успе да своју мржњу пренесе са лица на екрану на црнокосу девојку која је седела иза њега. Живе, дивне халуцинације прохујаше му кроз главу. Пребиће је насмрт гуменим пендреком. Привезаће је голу за стуб и начичкати је стрелама као светог себастијана. Силоваће је и пресећи јој гркљан у тренутку оргазма. Сад је боље него икад схватао зашто је мрзи. Мрзео ју је јер је била млада, лепа и бесполна, јер је желео да спава с њом а неће моћи никад, јер јој је око слађаног гипког струка, који као да је звао човека да га обгрли, била само она одвратна скерлетна ешарпа, агресивни симбол крепости.

Мржња порасте до врхунца. Голдштајнов глас се претворио у истинско овчје блејање; за тренутак му се и лице претвори у овчју главу. Потом се овчја глава претопи у фигуру евроазијског војника који се приближавао, огроман и грозан, с пушкомитраљезом који је непрекидно штектао, све док се није учинило као да силази са површине екрана у салу, тако да се неки из првог реда одиста тргоше и при бише уз наслоне својих столица. Но управо у том тренутку, измамивши дубок уздах олакшања од свих присутних, непријатељска фигура се претопи у лице Великог Брата, црне косе, црних бркова, пуно снаге и тајанственог мира, и тако велико да је скоро испуњавало цео екран. Нико не чу шта Велики Брат говори. Било је то само неколико речи охрабрења, онаквих какве се изговарају у буци битке, које се појединачно не дају разабрати, али које враћају сигурност самим тим што су изговорене. Затим лице Великог Брата поново избледе, а на његово место дођоше три пароле Партије исписане масним великим словима